Gostujući blog napisao je Dimitrije Vasiljević, docent na Xavier University of Louisiana u Nju Orleansu gde predaje džez predmete. Dimitrije je svoje široko obrazovanje i putovanje po svetu sažeo u sledeće redove, deleći sa Vama ono što on nalazi da je najbitnije za buduće studente džeza i moderne muzike u Americi.
Studiranje moderne i džez muzike u inostranstvu svakome zvuči beskrajno kul i zanimljivo. Istovremeno, pomisao na to sobom nosi i nekoliko inicijalnih osećaja/ideja koje su kod mladih (a često i onih malo starijih) polaznika na ovom putu, uglavnom zablude. Razmontiravanje ovih zabluda i postavljanje realnih činjenica na njihovo mesto, prvi je i najvažniji korak u procesu započinjanja strategije za odlaženje na velike muzičke studije u pečalbu. Ako ste muzičar iz Srbije koji je trenutno u dilemi pitajući se da li je učenje džeza/moderne muzike u inostranstvu njegov put ili nije, dalji tekst će vam pomoći da tu dilemu lako rešite i doneste pravu i iskrenu odluku.
PRVA ZABLUDA – Nema šanse da uspem da odem jer: nemam pare za to / nisam dovoljno dobar muzičar / ne znam jezik / nikad neću položiti audiciju / neću dobiti vizu / i slično
Svaka od ovih gore navedenih stavki u iznimnim slučajevima zaista može biti objektivan faktor nemogućnosti započinjanja procesa, ali je u 95% slučajeva ništa drugo do jevtin izgovor za strah i nesigurnost koju pojedinac poseduje. I taj strah je sasvim opravdana pojava koja nije ni čudna ni negativna za nekog ko se prvi put odvaja od kuće i ide u nepoznato. Ali, ono kako izlazimo na kraj sa tim strahom i da li je naša želja za uspehom i ciljem jača od njega, jeste prvi eliminatorni test na kome nažalost padne izuzetno puno polaznika koji tako završe svoj put u inostranstvo i pre nego što su ga i započeli.
Iz svog, kao i iz iskustva zaista velikog broja ljudi koji su mi se u proteklih 11 godina obratili za savet i pomoć u vezi studiranja muzike u inostranstvu, znam da je, nažalost, najveći broj njih pao upravo na ovom testu. Ko je stisnuo zube i nije dozvolio da ga pokoleba ova prva zabluda, taj je kasnije uglavnom dosta daleko dogurao na ovom putu, uspešno prenebregavavši i naredne prepreke.
Većina nas misli da nismo dovoljno dobri u onome što radimo i da tamo negde, u nekoj strašnoj Americi ili Evropi postoje nekakvi mahniti klinci koji sviraju kao da su se naučeni rodili. Iako konkurencija na razvijenim muzičkim scenama sveta jeste ozbiljna i velika, većina muzičkih koledža ne traži gotove muzičare, već traga za dobrim potencijalima koji su spremni za brušenje i koji u sebi nose žar za učenjem i napredovanjem. Pored toga, neke od škola koje su okrenute i šou biznisu, a ne isključivo muzici, gledaju i kakav vam je imidž, kog ste pola, rase ili nacionalnosti (mnogim američkim školama je u interesu da budete iz nekakve njima egzotične zemlje poput Srbije i da imate, za njih, beskrajno čudno ime i prezime). Gledaju se i vaše godine – ako ste mlađi, reda veličine oko 18-22 godina, šanse vam se drastično povećavaju. Ukoliko ste pak stariji i imate preko 35 ili 40 godina, takođe možete biti jako interesantni jer je za politiku mnogih američkih škola bitno da mogu pokazati raznolikost u starosnoj dobi i možda će baš to biti presudni faktor što ste primljeni vi, a ne neko drugi ko svira podjednako kvalitetno kao i vi, ili čak i bolje. Ovi isti faktori u igri su i kada je reč o dobijanju stipendije. Video sam fantastične svirače koji su dobijali nikakve ili niske stipendije zbog različitih nemuzičkih faktora, kao i one slabije ali i dalje talentovane svirače koji su dobijali velike stipendije, jer su se uklapali u profil studenta koji je toj školi trenutno bio potreban.
Naravno, podrazumeva se da morate biti na iole dobrom sviračkom nivou, da možete odsvirati barem nekoliko pesama koliko-toliko umešno i kreativno, da imate dobru i stabilnu tehniku, znate teoriju donekle, imate dobro uvo kao i generalnu viziju o odrednicama stila koji svirate. Ne, ne morate biti Aron Goldberg ili Robert Glasper da biste upali na program, niti verujte pričama kako je Pera iz Šiljegovca pre par godina "oduvao komisiju sa stolice" odsviravši maestralno svoju audiciju. To su uglavnom lovačke priče koje idu od usta do usta po muzičkim krugovima na srpskoj sceni i najčešće nemaju mnogo veze sa istinom.
Komisije su sačinjene od profesionalaca koji su se nagledali na hiljade raznih polaznika na audicijama, kako genijalaca, tako i onih suprotnih njima (i svih ostalih između te dve krajnosti) i uglavnom mogu da procene na kom ste muzičkom nivou čim vas ugledaju na vratima. Njih niko ne "oduvava" niti ih "baca u nesvest" svojim izvođenjem. Oni su tu da objektivno i u skladu sa školskom politikom donesu odluke koje su najbolje za školu iz koje dolaze. To što su vam na kraju audicije sa širokim kezom rekli braaavo, sjajan si, ne znači apsolutno ništa, baš kao što ništa ne znači ni to što su možda ostali naizgled hladni na vaše sviranje. Vaše je da se spremite što bolje možete i pred njima svirate smireno i onako kako to uvek radite, a ne da pokušavate da ih impresionirate, pošto ćete tako samo nauditi sebi, a njima izgledati nezrelo i neozbiljno.
Što se elementa nemanja para tiče – skoro niko koga znam a ko je u poslednjih 20 godina otišao da studira džez u inostranstvo, nije imao para. A opet su uspeli da odu i mnogi od njih su i završili studije, a neki od njih čak napravili i uspešne karijere. Ako me pitate da vam dam tačan recept za nalažanje para za studije, to je naravno nemoguće. Ima onoliko različitih scenarija, koliko ima polaznika. Ali neke generalne smernice na koje možete da se fokusirate su:
• pronalaženje informacija vezanih za finansijsku pomoć određene škole (to piše na vebsajtu, ili ako ne, kontaktirate e-mailom admissions office ili financial aid office – prednost za stipendiranje uvek imaju polaznici iz siromašnih zemalja poput Srbije, još naročito ako su talentovani, vredni i elokventni)
• lično kontaktiranje profesora sa kojim želite da radite (ili šefa odseka koji često ima direktnog udela u dodeljivanju stipendija)
i pričanje vaše "tužne sprske priče kako, eto vi biste sve to toliko želeli, ali nemate odakle i trebaju vam školske pare"
• animiranje i strateško obrađivanje roditelja, babe, dede, tetke, strica i starog svata da vam pomognu finansijski u ostvarenju vašeg životnog sna ("Majko i oče, neću Ajfon i da mi date za more, već hoću da studiram muziku u inostranstvu")
• kontaktiranje ministarstava, fondacija
• organizovanje fundraising svirki sa kolegama od kojih pare idu za vaše školovanje
• sviranje tezgi uz još tri posla u Srbiji od kojih odvajate malo po malo za prvi semestar (aham, tako je, mora malo i da se iscima i žrtvuje slobodno vreme za viši cilj)
• ono nasledstvo od babe što ste štekali za crne dane
• prodaja auta koji vozite (šta će vam auto ako uskoro idete iz zemlje)
• intervjui u novinama, grupe po internetu, širenje priče o vašem neprevazidjenom talentu, a sve u cilju privlačenja potencijalnih sponzora, novinara i ljudi dobre volje sa eventualnim firmama koje bi vam pomogle, i slično.
Socijalne mreže mogu biti od jako velike pomoći za reklamu, nemojte potceniti njihovu moć i nemojte da vam bude neprijatno da se putem njih besramno samopromovišete. Bitno je da nađete novac za prvi semestar ili prvu godinu. Kada jednom odete tamo i uđete u školski sistem, onda vam se načini nalaženja novca proširuju, jer možete da povećavate sebi stipendiju dobrim studiranjem, da srećete potencijalne sponzore i dobrotvore u inostranstvu itd. Vi imate svoj cilj i pare će se naći ovako ili onako. Jednog dana ćete novac ili uslugu svima njima vratiti, ali sada svi oni moraju da veruju u vas prvo. Ovo su samo neke od ideja, a verujte, kada jednom krenete ozbiljno sa ovim planom, same će vam ideje nadolaziti i vrata će vam se otvarati. Zapamtite, pare se skoro uvek nađu, ako postoji čvrsta rešenost, istrajnost i dobra volja.
DRUGA ZABLUDA – Kada odem u inostranu muzičku školu, završio sam posao, postajem zvezda i dalja muzička karijera mi je zagarantovana
Ovakva konstatacija ne može biti dalja od istine. Kada su poznate i popularne škole poput Berklija koji sam ja završio u pitanju, po Srbiji često kolaju razne bajke i fantazmi. Jedni kude, pa pričaju kako je ta škola zapravo bezveze, kako je to bacanje para, kako se sve to može naučiti i kod kuće uz YouTube videe, snimke i sa torenta skinute PDF knjige i slično. Drugi pak glorifikuju pohađanje ovakve škole, pridajući joj fantastične epitete, navodeći nekakve svetski poznate zvezde koji tamo navodno predaju ili su bili/još uvak su studenti, te govorivši kako kad tamo jednom uđeš, automatski ćeš naučiti da sviraš na svetskom nivou i svi će slaviti tvoj talenat jer "mi Srbi kad im tamo odemo pa im pokažemo našu bogomdanu originalnost, oni to nikad nisu videli, pa će nas odmah juriti sa milionskim ugovorom". Obe ove krajnosti su dakle poptuni nonsens i još jedna u nizu lovačkih priča koje najčešće pričaju oni koji su pali na prvom testu sa početka ovog teksta, pa im je jedino preostalo da pričaju bajke.
Ono što je istina je, da kad odete na Berkli ili jednu takvu školu, nikog neće biti briga za vas. Vi ste ti koji morate da se izborite za svoje mesto pod Suncem, da se trudite, učite i vežbate. Ono što takvu jednu školu čini nezamenljivom bilo kakvim YouTube videima i učenjima od kuće je okruženje u kome ćete sresti desetine ili stotine drugih muzičkih studenata koji su uglavnom bolji od vas ili barem isti kao vi. Takva jedna kreativna sredina u kojoj se danonoćno napreduje, uči, razmenjuju iskustva, svira zajedno, džemuje, čini da vi počnete da dišete muziku tokom celog dana i daje vam pravu povratnu informaciju o tome na kom ste trenutno nivou i koliko još nivoa ima iznad vas. Prestaje svaka zabluda o sopstvenoj veličini, zdrava kompetitivna atmosfera osvaja vaš radni dan i vi nalazite sebe kako predano i dugo vežbate i svirate neumorno i motivisano, učeći prave stvari, od pravih ljudi, u pravoj sredini. Profesora ima uvek i ovakvih i onakvih, ali je vaš zadatak da pronađete one prave i da od njih pokupite što više znanja dok ste na studijama. Što se dalje karijere tiče, niko vam ne garantuje ništa i sve su šanse da ćete posle osnovnih studija rešiti da idete na master i tako kupiti još malo vremena za vežbanje i brušenje svoje veštine. Kontakti sa studentima i profesorima koje napravite tokom studija su apsolutno ključni za dalju karijeru. Čak i ako pored vas u klupi ne sedi budući Markus Miler, mreža ljudi sa kojima ste nekad studirali i prolazili dobro i zlo, će vam jednog dana, kada dođe do nekih ključnih prelamanja na vašem muzičkom putu, pomoći sa savetima, daljim kontaktima ili konkretnim ponudama. Ali ključno je da znate da ste za tok vaše buduće muzičke karijere odgovorni isključivo VI i da to što ste završili prestižnu školu, samo po sebi ne znači ama baš ništa, ukoliko VI ne umete to da iskoristite na pravi način kasnije i ukoliko niste nastavili da nadgrađujete to što ste školovanjem dobili.
TREĆA ZABLUDA – Samo da ja to odradim tamo preko i vraćam se u Srbiju odmah po završenim studijama
Velika greška. Ako ovako razmišljate, nemojte ni da idete (sem ako nemate para i vremena na bacanje, pa želite da se oprobate u ovakvoj jednoj avanturi, onako čisto za svoju dušu). Studiranje muzike u inostranstvu je ozbiljan poduhvat i najčešće predstavlja prekretnicu, kako na muzičkom putu pojedinca, tako i na globalnom, životnom planu. Kada se jednom otisnete u inostranstvo put svog muzičkog cilja, zapamtite, nikada se više nećete vratiti isti onakvi kakvi ste bili kad ste odlazili. Proširiće vam se vidici kad shvatite i osetite šta znači veliko muzičko tržište, ogromna scena preplavljena talentima i profesionalcima koji tačno znaju šta rade i ne čekaju nikoga. Osetićete se kao da ste iz pećine prešli u palatu i muzički (a tako i životni) pogledi na svet, nikada vam više neće biti isti kao pre nego što ste otišli. Kada prihvatite ozbiljne kriterijume koje diktiraju razvijene muzičke scene i počnete da se po njima ravnate i sledite ih, ideja povratka na znatno manju i zaostaliju scenu činiće vam se neprihvatljivom. I ne samo to. Ako već uložite toliki trud, napor, vežbanje, novac, vreme i žrtvu da provedete 3 ili 4 godine daleko od kuće, bruseći zanat koji najviše na svetu volite, među nekim od najtalentovanijih muzičara današnjice, zar ne mislite da bi bilo malo blesavo da nakon svega toga, batalite celu priču i vratite se u Srbiju da preživljavate od tezge do tezge ili jurite posao u osnovnoj ili muzičkoj školi, slušajući ponovo lovačke priče o inostranim školama koje će vas još više iritirati jer ćete sada za sigurnošću znati koliko nisu tačne? A da, susrešćete se potencijalno i sa ogromnim očekivanjima kolega, jer vi ste sada američki diplomac džeza ili moderne muzike, tako da se od vas očekuje da uvek budete bezgrešni i najbolji.
Zato je moj savet da jako dobro razmislite pre nego što se otisnete put školovanja u inostranstvu, naročito ako je u pitanju drugi kontinent. Idite samo ako u sebi duboko osećate da je to to, ako ste spremni na žrtvu, na rad, na odricanje svake vrste i na strpljenje koje zahteva dug put do uspeha. Idite samo ako ste spremni da zbog muzike tamo negde i ostanete.
Mika Antić kaže: "Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš, nemoj da mi nešto petljaš, nemoj da mi hoćeš-nećeš", a ja vam savetujem da ga poslušate, jer kad jednom postanete građanin sveta i svojom muzikom osvojite planetu, Srbija će vam uvek biti tu da u nju dolazite da vidite najmilije, u njoj svirate iz ljubavi i u njoj uživate. Jer na kraju krajeva, vašom muzičkom karijerom nakon završenog školovanja, vi se pre svega borite za izbor u životu. Izbor da budete gde želite, kad želite i koliko god želite. A taj izbor, ako ste mudri, vredni i istrajni, muzika svakako može da vam daruje.
Dimitrije je završio osnovne muzičke studije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kao i na Berklee College of Music u Bostonu (BM), Master's iz džez klavira na NYU Steinhardt u Njujorku (MM) i doktorat iz džez klavira na University of Illinois at Urbana-Champaign (DMA). Trenutno je docent na Xavier University of Louisiana u Nju Orleansu gde predaje džez predmete, a u prošlosti je predavao kao adjunct professor na NYU Steinhardt, kao asistent na UIUC i kao instruktor muzike na Blue Mountain Chamber Music letnjim kampovima u Pensilvaniji i Nju Džerziju.
Uz edukativni rad, Dimitrije je i nagrađivani džez pijanista i kompozitor koji nastupa širom Amerike i Evrope kako kao solo pijanista, tako i kao lider svog internacionalog kvinteta. Potpisani je artist diskografske kuće Ropeadope Records iz SAD za koju izdaje autorske albume na godišnjem nivou, imao je solističke koncerte u salama poput Karnegi Hola u Njujorku, Kenedi Centra u Vašingtonu, Kranert Centra u Urbani, Ujedinjenih Nacija u Njujorku, Montro Palate u Švajcarskoj… Pored džeza, Dimitrije se bavi filmskom i primenjenom muzikom i član je američke organizacije za popularizaciju eksperimentalne elektronske muzike Music Defying Boundaries, kao i udruženja američkih džez edukatora (Jazz Education Network).
Comments